PATETIKA SVETLOSTI I SENKE

PATETIKA SVETLOSTI I SENKE

Jedina senka koju sam ikada posmatrao,
krije od svetla bojažljivo, iskreno, direktno,
u dubini svoje tame toliko radosti i sreće same i svega toga
što je ovaj svet pokušao da satre u samom životu svome,
ali ne uspe sakriti sa pogleda visinom,
tom odabranom odbranom – crninom.

Samo nju bi nesvesno da gledam, tren, tražim i da je čekam,
do kraja ove igre što nazivamo “posto’janje”
ili samo jednostavno “sranje”.

Jer sve ostalo je zaostalo i postalo
bez ičega što bi zasenilo oblik života od sjaja,
sve su to zlatna jaja, bar za mene,
samo pojave igre svetlosti i tame,
puko grcanje realnosti – usamljeno uma stanje.

Kao čaša puna vazduha ili tečne praznine,
specijalni efekti, obrisi bez horizonta i širine.

Nešto sa čime ne znaš da izađeš na kraj,
zato što čekaš da se završi da počne nov trenutak taj…
nešto u čemu svi pate, na izgled beskrajno, trajno…
ali bez ikakve potrebe niti suštine,
samo sive lubanje, lobotomija i sline.

Da li mi to znamo kad smo sami?
Ili od silne svetlosti ne vidimo naše senke u tami?